major gavrilovic
Grupa oficira iz XXXII klase Vojne akademije Orden Belog orla III reda

Изложба траје до17.10.2016.
Аутор изложбе је Радивоје Бојовић кустос Народног музеја у Чачку, у сарадњи са Удружењем грађана «Култура ћирилице» и Савезом потомака ратника Србије од 1912-1920, ОО „Мајор Драгутин Гавриловић“, Стари град.

Драгутин Гавриловић (1882-1945) и Десети кадровски пук били су предмет дугогодишњих истраживања, обзиром да херојска одбрана Београда 1915. године спада у догађаје од изузетног значаја у националној историји. Као мајор, Драгутин Гавриловић постао је позната и омиљена личност Првог светског рата због своје заповести и јуриша, за част Београда и Отаџбине, 7. октобра 1915. године. Војницима се тада обратио речима: «Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине… Ви немате да се бринете за ваше животе, који више не постоје… Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!» Ове његове речи исписане су на табли која се данас налази покрај шеталишта на Дунавском кеју као спомен на херојску одбрану Београда.
Једна од најбољих музејских колекција, везаних за ове догађаје, која ће бити представљена на изложби, на најбољи начин презентује официрску каријеру и животни пут почасног грађанина Крушевца и настанак нововековне легенде о мајору са дунавског кеја. Изложба је наишла на изузетно добар пријем у културној јавности и гостовала је у Београду, Ужицу, Ваљеву, Горњем Милановцу, Крагујевцу, Краљеву и Крушевцу. У оквиру програма „Култура ћирилице“ била је претстављена на Сајму књига у Београду 2015. године.

ДРАГУТИН ГАВРИЛОВИЋ – МАЈОР СА ЧИНОМ ПУКОВНИКА

Име пешадијског пуковника Драгутина Гавриловића историографија је забележила пре Другог светског рата када се говорило пробоју Солунског фронта, после рата о заробљеничким логорима, а и у једном и у другом времену ово име уткано је у причу о херојској одбрани Београда. Од догађаја 1915. године прошло је мало времена и традиција је само неке детаље свела на облик легенде, пре него што су историчари почели да кваре прелепо дело времена.
Пуковник Драгутин Гавриловић, рођен је 12. маја 1882. у Чачку. После завршеног шестог разреда гимназије ступио је у Војну академију. У чин пешадијског потпоручника произведен је 1901. године и распоређен на дужност водника X пука “Таковског”. После унапређења у чин капетана завршио је 1910. Пешадијску школу гађања у Београду.
У Балканским ратовима био је командир чете X пука „Таковског“ I позива. У рату против Турске 1912. године овај пук је водио неколико мањих борби наступајући преко Косова ка Призрену и преко албанских планина изашао на Јадранско море. У Другом балканском рату учествовао је јула 1913, у бици на Брегалници и у борбама на Власини. За заслуге на бојном пољу одликован је Златном медаљом за храброст и унапређен у чин мајора.
Славу националног јунака пуковник Драгутин Гавриловић стекао је у Првом светском рату. Десети кадровски пук је у саставу Команде одбране Београда приликом преласка преко Саве, крајем септембра 1914, учествовао у борбама на Бежанијској коси. У Колубарској бици храбро је командовао четом и батаљоном на Конатици и био рањен. За показану храброст у рату одликован је Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда и предложен за унапређење у чин потпуковника.
Мајор Драгутин Гавриловић је почетком 1915. постављен за команданта 2. батаљона X кадровског пука. За време херојске одбране Београда водио је упорну борбу са Аустријанацима у Доњем граду Београдске тврђаве и на Дунавском кеју 7. октобра 1915. године. Добро заклоњен од артиљеријског дејства у рововима на железничкој прузи и на дунавској обали дочекао је пушчаном ватром и ручним бомбама први ешелон 9. брдске бригаде 59. пешадијске дивизије. Получета 3. батаљона 74. пешадијског пука претрпела је велике губитке. Река је носила олупине од чамаца и остатке људства, а преосталих 150 војника и два официра заробљени су по уласку у Доњи град. Док је трајала борба са њима и једном ипо четом 4. батаљона 84. пука на Јалији, на њен источни део и Дунавски кеј искрцао се 4. батаљон 87. пука. Пошто је савладао предстражу, изашао је кроз разређен распоред бранилаца, на насип железничке пруге. Шест српских чета бранило је овај положај од 16 аустроугарских, превезених на десну обалу Дунава под окриљем ноћи. Српска артиљерија је онемогућила даље превожење, а градском пододсеку упућена су као помоћ два батаљона пешадије. У неколико енергичних противнапада спречено је наступање непријатеља према најближим градским улицама, преотет део железничког насипа, а Аустријанци притешњени уз обалу реке. Око 14 сати и 30 минута мајор Драгутин Гавриловић командовао је, са сабљом у руци, полазак у јуриш војницима три вода 2. батаљона и два вода 3. батаљона X кадровског пука, делова Сремског добровољачког одреда и одреда жандарма:
“Тачно у три часа непријатељ се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине… Ви немате да се бринете за ваше животе, који више не постоје… Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!”
Јуриш на непријатељске положаје на железничкој прузи у продужетку Кнез-Михаиловог венца и Робијашкој башти није успео. Командант Комбинованог одреда добио је о овом догађају следећи извештај: “Неиздржива је ватра монитора, који дејствују бочно борбеном поретку. При јуришу рањен је у врат командант 2. батаљона X пука кадр. мајор Драгутин П. Гавриловић. Артилерија са града не дејствује, јер је демонтована.”
Рањеног мајора су из импровизованог завојишта упутили истог дана возом у војну болницу у Чачак. После три недеље прекинуо је боловање и за време одступања учествовао у борбама на Рековцу, Новом брду и Шимшировом брду. Последњи остаци X кадровског пука изашли су на Приморје и из Драча упућени на опоравак у Тунис, где се завршио његов ратни пут. За заслуге у току 1915. године одликован је Орденом Белог орла са мачевима III реда.
На Солунском фронту Драгутин Гавриловић је командовао 1. батаљоном XII пешадијског пука “Цара Лазара”. Под његовом командом вођене су успешне борбе на јужним падинама Ветерника. За успешно вођене борбе на Трнавској коси, почетком октобра, одликован је Орденом Белог орла са мачевима V реда и предложен за унапређење у чин пуковника.
Од јануара 1917. године потпуковник Гавриловић командовао је побочницом на Соколу. У пролећној офанзиви, као командант 2. батаљона XII пука учествовао је у нападу на Облу чуку. После формирања јуришних јединица у српској војсци командовао је и Јуришним батаљоном Шумадијске дивизије.
У пробоју Солунског фронта 15. септембра 1918. године јуришна чета и 2. батаљон XII пука заузели су у једном налету бугарске положаје на Западном Ветренику. По изласку на Белу земљу једна чета је заузела коту 1570. Пошто је овим доведен у питање опстанак непријатеља на јужној падини Западног Ветреника од X пука је тражено “да форсирано креће напред пошто се делови потпуковника Гавриловића налазе на коти 1570 и шетају по самом гребену са рукама на леђима, без икакве опрезе.” У даљем наступању батаљон је заузео косу, која се од Слоновог ува спушта ка Источном Ветренику. Две чете су учествовале у заузимању Западне Рудине. Одбрана Јужног и Источног Ветреника постала је немогућа и бугарски војници су пали у ропство. За умешно командовање у пробоју Солунског фронта одликован је Орденом Белог орла са мачевима IV реда и француским Ратним крстом са палмом.
По завршетку рата био је командант градова Велике Кикинде и Вршца и српских трупа у Новом Сегедину. У чин пуковника унапређен је 1920. године. На дужности команданта 47. пешадијског пука у Крушевцу провео десет година. За почасног грађанина Крушевца проглашен је 1930. године. Деценију пред рат провео је на дужности шефа одсека у Министарству војске и морнарице и професора Војне академије у Београду.
У Другом светском рату пуковник Гавриловић заробљен је 1941. године код Алипашиног моста, недалеко од Сарајева. Као најстарији официр у офлагу XIII Б код Нирнберга тражио је поштовање Женевске ковенције о ратним заробљеницима и учествовао у прикупљању помоћи за руске заробљенике. У ослобођену земљу вратио се тешко болестан. Умро је у у Београду 19. јула 1945. године.

Радивоје БОЈОВИЋ