Учесници:
Драган Савић, члан Редакционог одбора
Проф. др Миладин Шеварлић, рецензент
Др Славиша Ђукановић, рецензент
Др Јелена Старчевић, аутор и члан Редакције
Проф. др Петар Ђукић, аутор и приређивач књиге

Метафора непролазних вредности живота у селу
Књига Наша Радобуђа – сећања и сведочења, коју је приредио Петар Ђукић, није уобичајена завичајна монографија нити тек само прича о једном брдско-планинском селу у близини Арилља, „које умире“. Она садржи један уводни монографски део, који приказује природу краја, људе, културу и њихову економску активност; збир интересантних и веома различитих есеја које су написали чак 16 различитих аутора, и трећи део који се сатоји од седам интервјуа веома интересантних и квалитетних приповедача, саговорника.., људи који нису могли да напишу, али су имали итекако о чему да приповедају.
Из садржаја обимног и разноврсног приповедања и сведочења проистиче закњучак да будућност села Западне Србије није баш тако извесна и тужна као што се на први ппоглед чини. Сви путеви су могући и отворени. Уз бољу инфраструктуру, јавну бригу, квалитетнију заштиту ресурса коа што су водотокови, флора и фауна, село би могло да постане окосница другачијег привредног развоја, заснованог на другачијој структури економије: воћарство, произвоња и прерада здраве хране, пчеларство, туризам, ловство..,. То, опет не значи да се све врти само око традиције. Данашња брдско-планинска села привлаче људе својом дивљом лепотом, природом, традиционалном културом понекад повремено или сезонски, а многе и на трајни боравак у завичају, попут оних слонова који се враћају ка изворишту живота, да би га ту заокружили.
Аутори заступљени у овој ове необичној монографији- зборнику веома су разнородни.Ту има и аутентичних литерата и писаца од пера: новинара, уредника, професора универзитета, експерата разних профила, предузетника или једноставно успешних домаћина, пољопривредника, а кроз спектар различитих виђења, добије се слика целине о бајковитом крајолику Родобуђе и читавог арињског краја. У овом случају брдско-планинско село Радобуђа, чије су „природне“ границе два Рзава, само је метафора многих непролазних вредности живота у селу, од заштите природе, јавних добара, традиционалне културе и трајања људске заједнице. Књига просто зрачи пословичним оштроумљем људи Западне Србије, одишући њиховом неизмерном љубављу према завичају. Као својеврсно завештање, књига врви предачком мудрошћу, несебично упућеној поколењима која долазе.