САВРЕМЕНИ ЧОВЕК И ЊЕГОВИ ПСИХОЛОШКИ И ДУХОВНИ ПРОБЛЕМИ

Човек је једино стоврење које се пита о смислу свог живота. У савременом технолошки развијеном, обездуховљеном и дехуманизованом друштву многи пате од осећања празнине, осећања бесмисла и депресије. Уколико један велики број људи није у стању да нађе смисао, онда то није више само лични, већ и друштвени проблем.
Недостатак смисла, као и губитак друштвених веза, доводи до проблема усамљености, који је карактеристичан посебно за савремено друштво, које почива не неолибералном концепту, на егоизму и похлепи. Хронична усамљеност доводи до рђавог расположења, осећања анксиозности, неадекватности, а све то погубно утиче на кардиоваскуларни систем, слаби имунитет и скраћује живот.
Како људи, често погрешно, покушавају да изађу из лавиринта усамљености и бесмисла? Како пронаћи прави лек за духовну празнину, безнађе и усамљеност? На ова и друга питања ово предавање настоји да пружи разуман, на истраживањима утемељен одговор.

Жарко Требјешанин (Београд, 1950), психолог, редовни професор је на Универзитету у Београду (Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, Филозофски и Учитељски факултет). Најзначајније књиге: Представа о детету у српској култури (1991); Шта Фројд заиста није рекао (1994); Лексикон психоанализе (1996); Речник психологије (2000); Речник Јунгових појмова и симбола (2008); Фројдово завештање (2009); Психологија личности (2010). Уредио је и написао предговоре за књиге: С. Фројда, Х. Клајна, Б. Бетелхајма, В. Франкла, А. Адлера и Е. Фрома.
Награде: „Веселин Лучић“ (за најбоље научно дело на Универзитету у Београду, 2008), „Борислав Стевановић“ (за научни доринос психологији, 1994 и 2008), „Живорад – Жижа Васић“ (за популаризацију савремене психологије, 1983), “Витез позива” (за часно и професионално обављање свог позива, 2012), “Стојан Новаковић” (за најбољи средњошколски уџбеник, 2012).
Радови су му преведени на енглески, руски, француски, немачки, мађарски, украјински, македонски, албански и словеначки језик.