У рудницима маште

Ликовни проблем, вечни феномен уметности, поетика и визуелност главе и људског лика, занимали су деценијама цртаче Уроша Тошковића и Драгана Лубарду (циклус „1001” глава), али и Иву Андрића. Том сасвим условно и поиздаље названој портретистици, географији или мапи људског лика, на појединим радовима бави се и млађи сликар и цртач Мирослав Миро Шуковић (Бихаћ, 1977). Реч је заправо о дезинтеграцији призора и формирању снажне и самосталне ликовне представе, чије је полазиште у стварности а уточиште у машти, схваћеној на нимало сладак па ни весео начин. У теорији фантастике је већ примећено да у том жанру нема хепиенда као у бајци, отуда и драма Шуковићевог призора.

Са таквим радовима овај уметник је на другој обали од кича, њега нимало не додирује та толико слављена популарна култура, идеја и идеологија масе. Он чезне за чистом ликовношћу, у његовом делу има духовног отпора глупој свакодневици, као неки усамљеник ствара уметност која поништава и извргава руглу бесмисао телевизиоманије, рекламократије и популистичке јевтине уметности. Док се све око нас претвара у забаву а стваралаштво тоне у досетку, Шуковић је у потрази за химерама које су заводиле великане из прошлости. Одбацујући олако стварање, илузије свог времена па и саму авангарду која се одавно високо друштвено позиционирана на разне начине компромитовала Шуковић смело улази у рудокопе имагинације, спушта се у окна древних рудника маште, да тамо, у тим пребогатим и неисцрпним жилама ирационалности, трага за новим зрнима злата. Као да краљеви и просјаци промичу његовим сликама и цртежима, јер човека схвата у крајностима. У дубини душе сваког створа крије се богатство осећања, искуства, наде и слутње, које сликар извлачи на површину. Зато на његовим делима има кључних симбола, од крста до звери, од нагог тела до лепог женског лика. Цео свет је равноправан пред уметником, нема хијерархије тема ни повлашћених фигура. Црква, приморска ведута каменог града, животиња и људски лик подједнако су схваћени у продубљеном значењу, све има дубоки смисао на мозаику судбине, историје и живота. Поједине фигуре су са ореолом, блиста бели круг у тамо око светих ликова, не да да превлада црнило. Други ликови и фигуре саткани су од светлости, толико супротног начела од мрака, издвајају су сијајући у муклој помрачини, да одмах помишљамо на представе анђела. Не само крилата тела, већ и главе исијавају белом светлошћу у сенци црне и тамнобраон; лик је сабласно бео, само су очи, нос и усне наглашени црном линијом.

Размишљамо о појединим остварењима овог сликара не бисмо ли се упутили ка целини, која је духовна, можда и сабласна, свакако онострана. На њу упућују крилати створови, авети из неког паралелног света, који уметници дослућују. У чисто ликовном смислу на Шуковићевим сликама и цртежима одржава се бој црне и беле, две не-боје, антибоје, вечни манихејски рат принципа, чију суровост ублажују и оплемењују црвена, жута, браон… Сукоб светлости и таме очитује се на скоро свим ликовима и телима које представља, он је уметник који ствара из јединства супротности, не да би их помирио, већ што снажније довео на површину дела. Опасни, зубати човеколики створови, људи-звери, монструми из заумног света, духови непосустале, можда и разуздане хтонске маште, ту су да човека из гомиле духовно протресу, тргну из сна конзумеризма и каљуге хедонизма. Поново је међу затупеле и духовно опустеле људе потрошачке цивилизације ступио сликар-ратник из Црне Горе, да ждере ситни его и спаљује илузије (мало)грађана.

Дејан Ђорић