Рођен у Београду 1952. Факултет ликовних уметности (Сликарски одсек) завршио у Београду 1980. Члан УЛУС-а од 1981. У статусу слободног уметника од 1981. Учествовао на шеснаест самосталних и стотинак групних, жирираних изложби у земљи и иностранству. Живи и ради у Београду.
E-mail: kaslobodan@yahoo.com

У периоду поларизације домаће ликовне сцене на ангажовано-концептуалну и традиционално-(пост)модерну, често критиковану као ретроградну и комерцијалну, заборавља се на самосвојне уметнике који не желе и не могу да припадају некој струји или теоретско-стваралачком кругу. Занемарајући, овом приликом, социјалне и културне импликације оваквог става (које нису нимало занемариве за једну уметничку егзистенцију) можемо да пратимо, захваљујући таквим персонама, суптилне (често невидљиве) процесе преношења знања и достигнућа домаће модерне и у 21.веку, ма како они били модификовани амбијентом „новог доба“, убрзаних промена и потпуно измењеног погледа на слику, које доносе технолошке револуције и маркетиншке манипулације.
Припадајући „нигде“, а потичући из велике традиције београдске сликарске школе, Слободан Каштаварац, упорно и тихо, прелази из циклуса у циклус, по линији парадоксалног, раковског корака „напред – назад“, реферирајући на претходни не само као основу, већ и трезор достигнућа са којим никада не престаје унутарњи дијалог. Каткада конфликтно, често строго, понекад и са нераскидивом емпатијом, дијалог са самим собом претходи и прати нову стваралачку авантуру. Кроз сам сликарски рад и сваки гест, уметник пушта да се слободно пробију емотивност, слојеви културе, наталожени симболи, обриси реалности, и нађу свој пут, везе и изражајност у сликарској материји.
Изложба у „Кући Ђуре Јакшића“, 17. у каријери Слободана Каштаварца, окарактерисана је екстремно великим форматима (укупно 5 површина) који, сами по себи, чине, као у структури компоновања фуге, доњи слој. Сликарским језиком речено, овај слој представља илузију простора, чије ширење храни и подстиче горње слојеве да израњају и крећу се ка рубовима слике, који само материјално егзистирају, доносећи упечатљиво утисак да су истргнути из нечега чије границе не можемо да сагледамо. Директна инспирација потиче из мурала и анонимних графита, чији је Београд велики креативни центар. Сваки графит садржи извесне утицаје стриповске структуре, а она филмске, подразумевајући „отвореност“ кадра, квадрата, у сликарству активног визуелног поља. Бавећи се консеквентно и раније проблематком повезаности поједначних призора-слика (у циклусима „Прозори“) Каштаварац у „Муралима“ буквално руши сваку ограду или оивиченост композиције, окрећући перцепцију са површине и центра ка дубини и периферији, где се облици пресецају, сугеришући своје, нама невидљиво, кретање и метаморфозе. Јасно је да се уметник, попут великих узора из прошлости као што је К. М. Ешер (са математички развијеним конструкцијама парадоксалне перспективе), игра са границама сопствених моћи сугестије илузионизма простора, као и перцепцијом посматрача. Исто је и на пољу, условно речено, иконографије, односно сложености процеса дестилације симбола. Они нису сасвим апстраховани од сећања на фигуративно полазиште, негде на пола пута између пуризма геометрије, линеарног кода чији је кључ негде у области тајних уметникових знања, и препознатљивих сећања на природу, бића и тела, светлости и тмину, пределе… У средишту свега, као покретачка и кохезиона снага, делује боја, реска и моћна, уз упливе не-боја – црне, сиве и беле, резервисане за форме и њихове сени, које се распоређују, готово графички прецизно, дуж њихових обриса. До овог циклуса сликар врло одмереног и суздржаног сензибилитета, Каштаварац се овога пута не ослања на лирске и интимне слојеве свог бића, већ на незадрживе пориве освајања простора у великом, ритуалном крешенду свих елемената. Ова велика поља не делују агресивно, шокантно, или дифузно. Напротив, њихова структура зрачи племенито и моћно попут фресака или професионалних мурала, заснивајући свој говор на знању и традицији, али и спонтаности, вибрантности и покретљивости форми. Пратећи радови на папиру говоре о студиозности која претходи узлету на ролнама платна, које се попут архаичних свитака одвијају на површинама зидова, дајући им моћ да нестану, или се шире у ковитлацу покрета боја и симбола, које у свакодневном ритуалу изводи сликар. Овим циклусом Каштаварац се симболично враћа на своје уметничке почетке и радове на конзервацији фресака, када је унија са сликарством успостављена, вечна и света попут заветовања…

Мирјана Бајић,
историчарка и теоретичарка уметности
Март 2014

Плакат:
KASTAVARAC-PLAKAT