Слободан Миљевић је рођен 03.09.1968. у Београду. Извучава фотографију кроз фото-кино клубове од детињства. 1992. завршава Famous Photographers video School, FIAP-IVAS, Germany. Члан УСУФ-а, председник Удружења Професионалних Фотографа Србије. Од 2004. у влади Србије као званични фотограф.

1997/98/2000 – „ЈУ ПРЕСС ФОТО“
1999 – „ШЕТЊА У МЕСТУ“
1999 – „ХРОНИКА ЈЕДНЕ КАТАСТРОФЕ“
2000 – „5 ОКТОБАР“ Дом Омладине
2001 – „ОПТИКА ЗВУКА“ галерија Сцена
2003 – „ЈАЗЗ у БЕОГРАДУ“ Хајат Београд
2007 – „ДАНИ ЕВРОПСКЕ ВЕРСКЕ БАШТИНЕ“

„Светлосна формула“ Слободан Миљевића
Утисак потпуно импресионистички у изворном смислу. Чини нам се да стојимо пред акварелом. Миљевић слика светлост и светлошћу. Да би дошао до суштине творевине, која није само, и сама, твар, залази у метафизичке односе, стварајући естетику огољеног битија, што је , можда, најтежи задатак за сваког уметника.
Изворно, огољено, сушто, постојеће, биће, долази у први план као ремек-дело Стварања. Због тога, ако Миљевићу поставите питање како је, без додатних техничких помагала и било какве накнадне интервенције, успео да заустави тренутак и обзнани нам контуре скривеног, одговориће: „Ово није моје, ово је од Господа“. Заиста, тако и изгледа, као да је био вођен неком изванземаљском силом, а опет стигавши до саме сржи Природе.
Осврнемо ли се на пређашњи Миљевићев рад, видећемо занимљиву путању: прво је сликао звук, кроз оптику џеза, потом се винуо у срж наше духовности кроз чудеса Хиландара и Свет Горе, да би на крају заронио у највећу мистерију, која је сам голи живот живућег.
Кроз макро-детаљ, разоткрива нам микро-космос, чија изворна лепота и савршенство директно упућују на исте атрибуте самог Творца, или једноставније речено – пружа нам увид мистерион лепоте божанске творевине.

У самом концепту изложбе појављује се пар фотографија које наоко измичу појму Природе. Међутим, ако размислимо видећемо да све три заправо представљају Светог духа: као ватру – огњени језици који силазе на апостоле (јасна је асоцијација и на Демијурга, а то може бити и Прометеј); као кинтеичку енергију у покрету крила врабца, који се светлосном магијом претвара у нешто налик анђеоском бићу, или пак, белој голубици, која се појавила приликом Исусовог крштења, такође познатом винчанском симболу (духовна трансформација кроз покрет) и напослетку тродимензионални древни винчански крст, који представља синтезу свих божанских личности и енергија васионе.

Тако заокружен појам (концепт), уз добре занатске вештине, представља оно што се свесно или несвесно, очекује у оку посматрача, као и критике, али и одражава на саму естетику, која се тиче непатворене чулности.

Ван свих могућих идеолошких премиса, упућује нас на онај тајни квалитет који једно дело одређује као уметничко, те стога у бити универзално.

Ирина Марковић

Каталог:
Print

Print