Душан Рајшић је рођен 1970. године у Госпићу (Хрватска). Студије вајарства је започео на Академији ликовних уметности у Загребу 1990, а дипломирао на Факултету ликовних уметности у Београду 1996. године у класи проф. Николе Вукосављевића. Члан је УЛУС-а и уредник Ликовног програма у Центру за културу у Лазаревцу. Организовао је многе изложбе у галерији „Савременици“ и „Симонида“ у оквиру Центра за културу, као и у Модерној галерији од њеног оснивања 2002. године. Аутор је више пројеката везаних за едукацију најмлађих из области ликовне културе, као и више сценографија и костима за неколико позоришних представа Пулс театра из Лазаревца, као и идејних решења различитих плаката поводом бројних културних и спортских манифестација. Имао је више самосталних изложби цртежа и скулптура, а био је и учесник бројних групних изложби. У свом ликовном раду препознатљив је по цртежу, сликама и скулптурама плесачица, актова и Дон Кихота.
Раишићеве скулптуре и цртежи налазе се у многим приватним колекцијама, а његови радови се продају у више приватних галерија у Београду. Добитник је више награда из области скулптуре и цртежа.
Критика:
Већ пуну деценију црта и ваја Душан Рајшић Дон Кихота, „велеумног племића од Манче“, лутајућег витеза који исправља кривде, брани и спасава незаштићене, потпуно залуђен у неком свом свету ратника, нежних девица и платонских љубави. Заједно са јунаком Сервантесовог романа, и овај ликовни стваралац, својим цртежима и скулптурама, покушава и успева да доприносе у тражењу одговора на бројна питања и теме које из књиге произлазе, од којих је она основна: да ли је могуће наћи идеал у реалности односно да ли оно што је реално надмашује фикцију или фикција побеђује реалност?
Одговарајући својеврсном ликовном аналитиком на ове дилеме, Рајшић је поистоветио свој начин борбе за афирмацију Дон Кихотовог лика са самом кихотовском битком, показавши, притом, да је пут кретања кроз уметност, готово једнако тако тежак и чудан као и узалудни налети „витеза тужнога лика“ на ветрењаче, или какав други ирационалан вид исправљања кривде. Смештајући свог јунака, као и писац, у неизмеран број трагикомичних ситуација, у којима до изражаја у потпуности долази сва његова занесеност бајковитим светом, насупрот стварности, Рајшић, својим делом, показује да Кихот није обичан, једноставан, статичан па, самим тим, и коначан лик. Напротив, ни у прозном а ни у ликовном делу, лик витеза од Манче није у потпуности заокружен, већ је отворен и изнутра и споља, управо зарад непрестаног развоја његове егзистенције која, потом, дефинише саму себе кроз својеврстан процес самоостварења.
Оно што је посебно занимљиво, и што цртач и вајар Рајшић изванредно препознаје и дефинише у својим делима, јесте својеврсно лудило којим је Кихот обузет а које се манифестује и уочава кроз поступке и дела набеђеног витеза. Ради се, дакако, о посебној врсти лудила, о једној врсти поремећене имагинације, о искривљеној уобразиљи, а не само о немоћи да се реализују задаци. Тако деформисана машта, намеће стварности у којој Кихот битише, слике света витешких романа, те он доживљава и претвара крчме у дворце, сељанке у принцезе, ветрењаче у дивове а стада оваца у војске.
Да би се то, цртачки и скулпторски представило, и аутор се, као и сваки врхунски уметник, морао послужити једном врстом лудила, али не оним искривљене маште, већ другим, позитивним, креативним лудилом, оним што распирује а не искривљује имагинацију, дакле неким „лудим“ стваралачким чином, без којег, познато је то, нема уметничког дела, ни уметности уопште. Јер, у уметности се, као и у животу не могу увек ствари посматрати са одстојања, мора се, често, бити у центру збивања, у епицентру дешавања, мора се ући у структуру личности коју портретишемо, мора се разумети њен карактер, ментални склоп и психолошки профил, да би се могао преточити у уметничко дело такве комплексности какав је цртеж или скулптура Кихотова.
Душану Рајшићу то већ десет година успева, јер је дубоко уметнички загазио и зашао у епицентар донкихотовских дешавања, издижући свој цртеж и скулптуру на највиши пиједестал, дајући им значај мисаоног простора са самосталном вредношћу, сматрајући их ткивом посебне сложености и метафизичке комплексности. Он не доживљава ни цртеж, нити своја вајарска дела, као поглед на свет, већ као продор у свет, у овом случају у свет донкихотовских ирационалних авантура, те отуда његов цртачко-скулпторска дела представљају својеврсно ликовно умеће и суптилан изражајни спецификум.
Суочавајући се са цртежом и скулпторством – „најамбициознијом и најмоћнијом од свих уметности“ (Ками) – Душан Рајшић се, у ствари, сучељава са самим собом и својим уметничким иметком. Из најтајновитијих понора вуче нити то Рајшићево цртачко-вајарско очуђење, читав тај заносни космос, уметнички свет, магичност, симболички реквизиториј, та танкоћутна метафизика коју достиже кроз материјализацију нематеријалног, кроз објективацију духа. Јер, Рајшићево уметничко удивљење, све оно најудаљеније и најапстрактније, метафизичко-духовно, уноси у материјални супстрат, у први план дела, непосредно отворен чулима и представама. Тако, све оно што је, по својој природи, непоновљиво, невидљиво, нечујно и непредочиво, магијом цртања и вајања – престаје бити. Цртеж и скулптура, наиме, разигравајући и разгоревајући машту, извлаче на видело све: облик тела, његову грађу, његову лакоћу или тежину, његову моћ. Ствараоцу није неопходан цртачки предложак да би вајарски творио. Он је најимпресивнији када директно, „из главе“, без било каквих припрем и скица, моделује и ваја. Тада се најбоље укрштају и допуњују уметникова импресија и експресија са интуицијом, тим неуморним неимаром, непосредно делујућом енергијом и гарантом спонтаности и чедности, без којих не би могла бити утемељена она рафинирана осебујност доживљаја који мами и опчињава када се посматрају цртежи или стоји пред скулптурама овог ствараоца.
А цртачка и вајарска дела Душана Рајшића, са ликом Дон Кихота на Росинанти, опчињавају љубитеље уметности више од десет година. И мамиће их својим естетским квалитетима и надаље. Јер, кихотовској борби нема краја! Зато Рајшић само наставља тамо где су Сервантес и његов витез тужнога лика стали. То је задатак који је однекуд добио и који по свему, заслужује. У његовим је духовним просторима, наиме, дубоко укорењено и трајно је похрањено уверење доведено до својеврсног уметничког фанатизма, по којем, суштину уметности, цртања и вајања Сервантесовог јунака, чини оно што је супстенцијално, животно, оно што мора директно, без улепшавања, као артикулисани чулни облик, да се уметнички уобличи и отелотвори, непроменљиво, независно, мирно и спокојно, тако да никакав додир са спољним светом не може да наруши тишину вечности којој припадају.
Звонимир Осречки
Радови и плакат:
