Милијана, Јуца Јовановић је рођена 1944. године у Оглађеновцу код Ваљева.
Завршила је ликовни смер на Вишој педагошкој школи и историју уметности на Филозофском факултету у Београду.
Члан је УЛУВ-а и УЛУС-а .
Самосталне изложбе
1983. Завичајни музеј Рума, Рума,
1994. Галерија СУЛУВ-а. Нови Сад,
1994. Завичајни музеј Рума, Рума,
1994. Дом културе „Ђуро Салај“, Београд,
1995. Галерија Дома омладине, Шабац,
1998. Градска галерија – Вентимиља, Италија,
2000. Галерија МАДАМ, Панчево
2000. Југословенски културни центар, Париз, Француска,
2002. Галерија „Чигота“, Златибор,
2005. Градска галерија – Ужице,
2008. Културни центар Рума, Рума
2009. Галерија „Чигота“, Златибор,
2011. Галерија „Лазар Возаревић“, Сремска Митровица
2013. Градска галерија – Сентеш, Мађарска
2014. Културни центар Младеновац
2014. „Скадарлија“ Београд-Кућа Ђуре Јакшића
Групне изложбе:
Учесник је већег броја групних изложби у земљи и иностранству.
Ликовне колоније:
Учесник више зна~ајних ликовних колонија у земљи и иностранству.
Члан Артфорума, Велика Хоча 2004, 2005.
Награде
Добитник је две откупне награде галерије “Лазар Возаревић” из Сремске Митровице 1990. и 1998. године.
КРИТИКА:
Уврежено је мишљење да се у сваком историчару уметности крије потајни сликар. Неки од њих, ко зна из којих разлога, никад не развију тај порив, али има и оних који су, паралелно са својим позивом, неговали и, каткад на најбољи начин, однеговали свој таленат, често пута до особних постигнућа. У то нас уверевају бројни примери из даље и ближе прошлости. Поменућу овом пригодом само Момчила Стевановића и Павла Васића, који су оставили непорецив траг у домаћој историји сликарства, да не наводим друге, млађе, још увек живо присутне у текућој пракси.
Овом кругу ликовних делатника треба приписати име Милијане Јовановић – Јуце, која је, поред Више педагошке школе, завршила Историју уметности, што је помогло да суштаственије проникне у тајновите просторе ликовног творења. Она се од почетка, додуше помало суздржано, хватала четке и боје, да би, потом, све више и спретније залазила у поље озбиљних истраживачких подухвата. Иза година труда и преданог рада, што га је оставила иза себе, настало је озбиљно, респектно дело, које се може сматрати узорним доприносом нашем новијем сликарству. Нема сумње, пред нама су радови уметнице, која је, поред осталих обавеза, које су јој одузимале драгоцено време за сликање, успела да изнедри замашан, али и вредносним домашајима запажен опус, који наилази на једнаку пријемчивост од стране широког круга љубитеља уметности, колико пробирљивог укуса ликовних критичара.
Шта је то, чиме плене пажњу Милијанине слике?
Најпре, упућујем пажњу на тематски круг који негује. У питању је јединствен и константан аспект опажаја, непомућен било којим и каквим изазовима изван доживљаја света у коме делује, који јој заокупља пажњу. У њеним делима је, у први мах, тешко наћи јасну тематску заснованост или, пак, могуће инспиративно полазиште. Мало пажљивија анализа открива, да окосница њеног делања почива на оптимуму мотива, које налази у природном окружењу, што извиру из домена флоре и фауне.
У том контексту могу да се нађу обичне, свакодневне и сваковрсне појаве, све оно што дотиче њену знатижељу. Са мало више маште, у њеним сликама се разоткрива широк постулат природних феномена, заправо, све оно што је део њених интересовања: од дрвећа, пропланака, разноликих изданака, листова, по неке воћке и цвета, који чине део пејзажа у ширем појму речи, преко птица до човека, који се, додуше, нешто ређе и теже запази у премреженом пољу потеза и линија. Све је то уденуто у оквир платна, све је нашло одговарајуће место и почело да траје новим, ликовним начином живота.
Остаје упит, како и на који начин Милијана успева да сложени спектар информација усклади, сажме и, језиком сликарске вокације, смести на површину коју користи?
Јасно се уочава да она гаји посебан однос према делу. Сликана раван је постала уточиште облика, узетих из реалног света, који нису последица директног преноса визуелних запажања. Поштујући предметну представу као дискурс условне неминовности, мотив током рада бива преобликован до нивоа једноставних назнака. Због преиначења у друго оптичко јединство, њима се каткад губи примарно полазиште. Током стваралачког поступка, непосредно надахнуће, подстакнуто објективном стварношћу, мења се и своди на асоцијативне, једва препознатљиве, неки пут готово апстрактне поенте, које одговарају хтењу уметнице, заправо, мери унутрашњег сагласја, што погодује идејном аспекту који следи.
Слике Милијане Јовановић се одликују уравнотеженом композиционом схемом. Њу прате складна ритмичка гибања, уобличена осетљивим, крајње истанчаним бојеним сазвучјима. Наглашена поетска визија, те уздржана мелодичка звучност, којом су дати радови проткани, откривају сву тананост сликарске природе, што је испољава. То су биле и остале основне препознанице њеног визуелног казивања, о чему сведоче потоњи радови, са обележјем уверљиво уобличеног, аутономног ликовног израза, чему доприноси успостављена стилска кохерентност, која, у насртају глобалних искушења, одолева проби времена.
Остајем при уверењу, да се Милијана Јовановић, показаним радовима, без сумње, све више и запаженије, потврђује на савременој српској ликовној сцени.
ЗДРАВКО ВУЧИНИЋ,
историчар уметности
Радови:
Плакат:
