Кристина Ристић (1973) дипломирала је и магистрирала на ФЛУ, на одсеку сликарство, у класи проф. Радомира Рељића. Завршила је специјалистичке студије на Ликовној академији у Атини 2008. године у класи професора Хрониса Боцоглуа. Излагала је на петнаест самосталних и преко педесет групних изложби у земљи и иностранству од којих издвајамо оне на Петом Пекиншком бијеналу уметности, Салон дес Реалитес Ноувеллес, сајмовима уметности у Бечу, Берлину и Атини. Добитник је више награда за свој рад, међу којима су награда за сликарство Ниш Арт Фондације, награда за цртеж из Фонда Вере и Петра Лубарде, награда за сликарство из Фонда Бете и Ристе Вукановића. Њени радови налазе се у колекцији Македонског музеја модерне уметности у Солуну, Филип-Морис Ар Фондације и бројним приватним колекцијама.
Основна тема опуса ове уметнице су својеврсне дијалошке форме предочене у форми сликарских диптиха. Парови имагинарних индивидуа затечених у различитим ситуацијама попут разговора, сусрета, речите ћутње, сукоба или размимоилажења, претекст су за визуелну интерпретацију доживљаја и размене енергије који том приликом могу да настану. У раду Кристине Ристић превазилази се традиционално полазиште у сликању људског лица, а представе ликова доживљавају се као сложене метафоре карактера и људских односа сведене на редуциран гест и миметику.
Кустос изложбе: Јелена Кривокапић, историчар уметности
Интеракција као потреба, пре него као нужност, критичне тачке сусрета, потенцијал тог чина сједињавања, саобраћања, успостављања идеалне равнотеже или пак судара енергетских поља два бића, основна је тема ових радова. Сусрет увек подразумева неизбежну размену, говор који не значи само саопштавање вокалном артикулацијом. Разговор, ма колико био једноставан или чак баналан, носи ризик различитих тумачења и перципирања одређених структуралних значења појединих речи или реченичних синтакси у целини. Занемаривање језичких баријера, испитивање могућности саобраћања међу људима без употребе усменог говора као јединог средства изражавања, трагање за примордијалним кодовима понашања, проблематизује питање способности савременог човека да артикулише наслеђене потенцијале за невербалну комуникацију и уодношавање са другим.
Сања Тодосијевић, историчар уметности
Експресији слика и цртежа Кристине Ристић доприноси слобода с којом се уметница креће кроз сферу некада стриктне разграничености између фигурације и апстракције. Данас, када се та питања више не постављају и када уметници смело користе номадску слободу пресељавања и шетње из једног света у други, Кристина Ристић је одабрала пут синтезе: на њеним радовима равноправно егзистирају увеличане форме за које бисмо могли рећи да су у ствари трагови апстрактног начина мишљења, као и прецизне, конкретне форме смањених димензија. Кроз њена дела великих димензија читамо да је однос према лику исти као и на цртежима или скицама мањег формата, другим речима – да су њени методи деридијанске деконструкције један озбиљан и целовит систем којег се доследно држи, систем на основу којег њена ишчитавања појмова и проблема могу да се подведу у широки распон истраживања човековог места у свету, али и у нама самима. Њен инстинкт говори о Човеку, у најширем и најдубљем смислу…
Професор емеритус др Ирина Суботић, историчар уметности
Из предговора каталога излозбе Сусрети, галерија Астролавос, Атина, април 2011.
Радови:
